Preskoči na glavni sadržaj

Intelektualna (ne)elita

Negativnim iznenađenjima nikad kraja. Svaki dan nešto novo iskoči, a meni je stvarno muka od svega toga. Ponekad se pitam ima li života na nekim drugim planetama, gleda li nas iko, i ako gleda, molim ga da me odvede odavde. Barem malo da promijenim sredinu, jer mi se ljudi iz dana u dan sve više gade. Ponekad pomislim da nikada neću doživjeti nešto interesantno, novo, pametno… sve sam sigurnija u to. Svaki dan trčim na milion strana ne bi li sve stigla, ili barem pokušala da sve stignem, dok drugi ne rade ništa, već se samo prave pametni. Mnogi od ovih “pametnih akademskih” građana nikada nisu vidjeli pravopis niti gramatiku našeg jezika. Pa isti ti, koji treba da budu primjer drugima, pa i meni, lupetaju šta god stignu. Oni važe za pametne, za obrazovane, ja važim za budalu, i sve je to divno i krasno. Ali šta dalje?

Moj sluh je osjetljiv na neke stvari koje svakodnevno čujem. Oni koji ih izgovaraju smiju se narodu kako je nepismen, kako je ovakav, onakav. U suštini to su oni sami, samo je takvih, nažalost danas u većini, pa izgleda da je i ono pogrešno postalo tačno, jer su oni tako odlučili. Naslušam se svakakvih gluposti. Njih nije sramota za mnoge stvari koje izlaze iz njihovih usta, ali zato ja samu sebe ne smijem pogledati deset narednih dana u ogledalo od sramote. Zamislite tek koliko bi me bilo sramota da sam ja to izjavila. Ja se trudim barem da ne lupetam takve stvari, oni se ne trude. Ni ne razmišljaju o tome. Ko još razmišlja o kulturi izražavanja, o pravopisu? Ma niko. Sve što nam je neophodno, mi smo potisnuli, otjerali iz naših života, jer hoćemo da se igramo nekih naših glupih igrica, da se dokazujemo u pogrešnim stvarima. A tamo gdje treba da se iskažemo, tamo smo čista nula. Ma šta nula, otišli smo odavno u minus. Razumijem ja da neki deda, na nekom selu, koji nije završio ni osnovnu školu, ne razumije da se ne piše odvojeno od glagola ili zajedno uz imenice. Njemu ne bih zamjerila. Šta će jadan, nije on birao. Ali on će se bolje izražavati i pravilnije od današnjeg intelektualca. A zašto je to tako? Ah, mnogi su razlozi. Previše ih je. Ne znam odakle da počnem. Niti od koga.

Ako već niko u osnovnoj, pa ni u srednjoj školi ne obrati pažnju na to da se neki od učenika ne znaju predstaviti kako treba, a kamoli nešto više, i ne upozore ga na to, pa bio bi red barem na fakultetu. Ili nas profesori uopšte ne slušaju i ne doživljavaju, pa ni ne znaju šta je neko rekao i kako je to rekao, ili ne znaju ni oni, ili ne znam šta bi moglo biti treće. Takvi ljudi jednog dana treba da izađu pred akademsku zajednicu i održe neko predavanje. Tad će krenuti pravi cirkus. Zamislite na desetine ljudi, koji su pismeni i istinski obrazovani, koji su stvarni primjeri intelektualaca u društvu, i onda dođe jedan pametnjaković i krene lupetati onako kako se kaže kod njega u selu. Neka, svaka čast njegovom selu, ali postoji neki kodeks, to neka ostavi za kuće, na fakultetu treba da se izražava ipak malo drugačije. Međutim, oni ne odustaju. Nije mene briga što će takvi osramotiti sebe. Nemam ja ništa s njima, neka se sramote, i ja samu sebe sramotim, i niko drugi nema ništa s tim. Ali takvim izražavanjem sramoti i mene, jer ja idem na isti taj fakultet. Ako jedan od nas ne zna da priča, i niko ga nikad nije opomenuo, kako iko može znati da li je on jedini ili smo svi takvi? Sramoti ostale ljude koji su kročili u tu zgradu. Sramoti i profesore, znači da ni oni nemaju pojma čim su mu dopustili da priča tako. Zar nisam u pravu? Ja bih prva to pomislila. Prva bih se razočarala, kada bih čula neke nebuloze koje svakako slušam svaki dan.

Znate šta mi nije jasno? Kako? U dvadeset i prvom vijeku, kako? Sve nam je dostupno. I to besplatno, ne internetu možemo apsolutno sve naći. A čak ni taj internet ne moramo platiti, jer bukvalno i u parkovima se možete povezati ne internet. Sve možete naći, pa kako ne pogledati kako se piše nešto ili izgovara? Zar je toliko teško? Bićete satima na jadnim društvenim mrežama, gledati neke gluposti, ali nećete provjeriti da li se ne piše odvojeno ili zajedno. Nećete provjeriti zašto je “neću”? Zašto je zajedno? Zašto ne iskoristimo nešto što nam nudi pomoć. Mi stvari koristimo na potpuno pogrešne načine, u pogrešne svrhe. Zato nam je sve i propalo, i propadaće sve više.
Ljudi su vijekovima gubili glave zbog knjige i malo pismenosti, a mi danas, kada imamo sve moguće na dlanu, mi kao da bježimo od kuge. Malo lijepog izražavanja, malo pravopisa, nikom ništa loše nije donijelo. Nema razloga da se bojimo. Ponekad mi dođe da pokrenem neku humanitarnu akciju, koja će za cilj imati opismenjavanje ljudi. Akcija bi trebalo da izgleda tako da tučem ljude dok ne prihvate da se pogrešno izražavaju, i da postoji ljudi na ovom svijetu koje to malo iritira i smeta im. Isto kao što mi smetamo njima. Ako ja ikada budem sumLJala, molim sve ljude ovog svijeta, da me tuku dok ne prestanem.

Tužno je što smo potraćili mnoge naše talente. Toliko intelektualaca na ovim prostorima, toliko potencijala, ali nama to nije prioritet. Kao da smo prokleti ili šta već. Bar neki razlog da nađem za ovu propast, da mi bude barem malo lakše. Teško mi je gledati kako ljudi, koji nisu intelektualci, nisu ni pametni ni obrazovani, nemaju čak ni osnovno opšte znanje, sebe predstavljaju kao same bogove, a ovi ostali, još gori od njih, prihvataju tu njihovu predstavu. I tako stalno, sve se vrti. Stalno ista priča, isti scenario. A svako ko vrijedi, njemu se smiju, dok ovi uradaju po svome, pričaju, jer samo glup može toliko pričati u prazno. Što je najžalije, oni uopšte ne primjećuju da je u njima problem, da oni ne znaju, da su oni pogriješili. Oni ne shvataju da su oni ti koji su nepismeni i neobrazovani. Ne, oni sebe vide kao najbolje od svih. To je najveći problem čovjekove glave. Nikad ne priznaje da ima mane, čak i kad ih primjeti, ignoriše ih. Ne može ni sebi priznati, a kamoli drugima.


Popularni postovi s ovog bloga

Psihometrija i masturbacija

Hobi, posao, ili nešto treće, ko će znati, svi imamo neke svoje momente kada želimo da budemo sami sa sobom i radimo nešto što volimo. Nekad se o tome ćuti, a nekad priča na sav glas. Kod mene to varira, zavisi od raspoloženja, ali uvijek je ista stvar u pitanju. I ne, nije ništa čudno, već je to samo obično pisanje. Ništa posebno, zar ne? Nekima jeste, neki podržavaju, dok drugi prevrnu očima i kažu “ma sve je to lijepo, ali…”. Izgleda da u svemu u životu mora postojati neko “ali”. Ne znam ni sama više čemu služi, da li je to ljubomora, neshvaćenost ili strah od toga da i oni pokažu neke svoje tajne. Mnogima je to smiješno, koji će im k***c to da neko napiše nešto, a oni kao pročitaju. Sve su to budalaštine. Ali to je moja realnost, moja svakodnevica da se srećem s takvim ljudima, ali i onima koji razumiju. Ne moraju raditi isto, ali shvataju kako je. I to lijepo, podrška uvijek dobro dođe, kao i razumjevanje.
Inspiracija i milioni (minusa)
Često se priča o inspiraciji. U svakom segme…

Štela

Dolazim danas na posao. Pozdravljam uvažene kolege i koleginice, pozdravljam svoje prijatelje. Smjena od 12 do 20h, naspavao sam se, ali mrzovoljan sam jer narednih osam sati moram provesti na tom mjestu. Za šta? Za minimalac.
Prvi korisnik je nazvao ljut, bezobrazan, gnjevan. Prema meni, prema mojim kolegama, prema sebi. Vidno frustriran pokušavam da ga smirim. Objašnjavam kako će sve biti u redu. A zapravo ništa nije u redu. Od tog korisnika, od mene, od tih kolega, od same države. Ništa nije u redu. Kvar koji korisnik ima može se jednostavno riješiti, ali ga rješava osoba koja nije obučena za to. Na tom mjestu radi nečiji poznanik, koji je to radno mjesto stekao preko štele, prima platu tri puta veću od mene, ali ja radim za sebe, za njega i za još troje takvih kao što je on. To i jeste tema ovog teksta.
Dosta prijatelja mi govori: “Lako je tebi, tebe je neko gurnuo u Telekom”. Eh, da bar jeste, sada bih ja bio jedan od gorepomenutih četvoro, da radim za triput veću platu, tj. da ne …

"Nema od ovih ništa"

Od početka smjene, zove po deseti put sa istim pitanjem: “Kada će neko doći?” iako uporno dobija isti odgovor, da niko to ne zna. To jutro je prijavila smetnju. I naravno da smo sebi najvažniji, ali postoje i drugi ljudi. Ponekad nam dobro dođe strpljenje. Pogotovo u ovakvim situacija, moramo čekati svoj red. Postoje oni koji danima čekaju i ćute i trpe, jer znaju da i nemaju baš nekog izbora. A ne može im ni mi pomoći. Ali ova histeriše. Vrišti. Radi ona nešto preko interneta. A ti su mi najdraži. Svaki drugi korisnik vodi biznis preko interneta. Pa gdje se dijele ti silni poslovi, da idem i ja. Biće mi sigurno bolje.
Nakon što joj je po hiljaditi put rečeno isto, da ne znamo kada će neko doći da otkloni kvar, u pozadini sam čula kako nekoj trećoj personi govori: “Nema od ovih ništa”
I nema. Radimo najšugaviji posao, gdje svi jebu, grebu. I korisnici i šefovi. Ono što dobijemo, oni kao nazivaju platom. Ja to ne bih nazvala ni džeparcem za dijete u osnovnoj školi. Slušamo ispovijesti s…