Preskoči na glavni sadržaj

Postovi

Prikazuju se postovi od studeni, 2017

Postoji li granica?

Samo čujem riječ demokratija, na skoro svakom ćošku. Više mi na nos izlazi koliko mi se sve smučilo. O toj divnoj i uzvišenoj demokratiji pričaju oni koji je najmanje poštuju, pošto ako mislite da je ovo demokratski sistem, onda stvarno nemate pojma. A ionako nešto ne volim demokratiju, tako da neka pričaju šta god hoće, meni će i dalje biti muka od svega. Nije nama demokratija donijela ni slobodu ni sreću ni onu veliku i silnu jednakost. Ništa od toga nije donijela niti će donijeti. Niti može uopšte da utiče na to. Imamo mi svu slobodu i bez nje. Samo sada želimo da se oslobodimo i slobode. Jer teško je biti svoj čovjek, teško je donositi odluke sam za sebe i preuzeti odgovornost za njih. Više volimo da se krijemo iza drugih. Iza mase. Iza one prosječne mase koja vlada demokratijom. Zar ne?
Tanka linijaSve ovo što slušamo svaki dan i čime nas bombarduju, ništa od toga. Zaboravite na to. Vole se svi pozvati na Grke i njihovu demokratiju. I to najviše oni koji pojma o istoriji nemaju, a…

Emocije mašina

U ludim vremenima, kao što je ovo uglavnom se pozabavimo nebitnim stvarima ili ganjamo nešto bezvrijedno, predmete kojima sami postavljamo ogromne cijene, a oni ničemu ne služe, ili nas uništavaju. I sama koračam lagano tim luđačkim ulicama. Eto, na primjer, laptop malo zablokira, pa ga mazim, tepam mu, ne bi li mi se smilovao i proradio. Ponekad ga udarim kad sam bijesna. Ali ne naljuti se on. Prihvati to muški. I sluša. Bude dobar nakon toga. Sluša svakako, sve moje ispovijesti, bez suvišnih pitanja. Još manje bespotrebnih komentara. Svakog dana smo sve usamljeniji, pa smo počeli utjehu tražiti u predmetima. Čisto nešto neka ima pored nas, da nas drži u životu. A što se više hvatamo predmeta sve smo dalje od stvarnosti. Postajemo stranci sami sebi. Postajemo usamljeni. Sve je hladno. I mi smo takvi.
Odavno svoj odraz u ogledalu ne mogu da prepoznam. Nisam to ja. Neka osoba, meni poznata. Vidjela sam je nekoliko puta, samo u prolazu. Ništa više od toga. Potpuni neznanac. Sa likom sli…

Intelektualna (ne)elita

Negativnim iznenađenjima nikad kraja. Svaki dan nešto novo iskoči, a meni je stvarno muka od svega toga. Ponekad se pitam ima li života na nekim drugim planetama, gleda li nas iko, i ako gleda, molim ga da me odvede odavde. Barem malo da promijenim sredinu, jer mi se ljudi iz dana u dan sve više gade. Ponekad pomislim da nikada neću doživjeti nešto interesantno, novo, pametno… sve sam sigurnija u to. Svaki dan trčim na milion strana ne bi li sve stigla, ili barem pokušala da sve stignem, dok drugi ne rade ništa, već se samo prave pametni. Mnogi od ovih “pametnih akademskih” građana nikada nisu vidjeli pravopis niti gramatiku našeg jezika. Pa isti ti, koji treba da budu primjer drugima, pa i meni, lupetaju šta god stignu. Oni važe za pametne, za obrazovane, ja važim za budalu, i sve je to divno i krasno. Ali šta dalje?
Moj sluh je osjetljiv na neke stvari koje svakodnevno čujem. Oni koji ih izgovaraju smiju se narodu kako je nepismen, kako je ovakav, onakav. U suštini to su oni sami, sa…

Hoćemo li pričati o umjetnosti?

Besmislene teme koje se provlače od kafe do kafe, uz kuckanje po telefonima? Besmisleni životi, neispunjeni ljepotom. Ne znamo šta je to… Zaboravili smo. Smaramo se. Smaramo jedni drugo. Nemamo ni ljepši izraz za takav osjećaj. Zaboravili smo. Nemamo ni vezu, ni drugarstvo, ni emocije. Sve nam je glupost. Jer smo zaboravili. Dosadno nam je.
Ja ne želim da gledam glupe serije i filmove. Ne želim da trošim vrijeme na dosadne emisije za dokone malograđane. Ne mogu da slušam najnovije glupe tračeve, koje nikog ne interesuju, već se samo prebacuju iz usta u usta da bi se nešto reklo. Da ne kažu poslije da više ne pričamo. Na to nam je sveo život. A ja to ne želim. Možda sam preambiciozna. Možda sam budala. Ali šta god da sam meni se ovo ne sviđa.
Želim da trčim kroz muzeje, da pijem i čitam poeziju. Želim da pričam o višim ciljevima, idejama. O umjetnosti. O ljepoti. O ružnom. O svemu. A oni svi ćute. Njima je to dosadno.
Želim da obilazim svijet, muzeje širom svijeta, građevine, koncerte. D…

Ili- ili

Život se sastoji iz niza izbora koje pravimo, uglavnom pogrešnih. Oni pravi rijetko kad nam pokazuju šta u suštini jeste život. Ipak u svemu je neophodna određena odluka, da biramo između nečeg, nekog. Nekad su to jednostavnije odluke, a nekad od dva zla biramo manje, i opet pogriješimo. Ipak po određenim mišljenjima postoje neke velike odluke, veliki putevi, od kojih nam zavisi čitav život. Ali uvijek postoji i šansa da promijenimo taj put, samo ako to želimo.
Ostavljam te, do mene je
Često koristimo ovo kada pokušavamo da okončamo neku neupsješnu vezu iz koje jedva čekamo da pobjegnemo. E pa jedan veliki mislilac je, možemo slobodno reći na neki način izmislio taj bijeg. Ali nećemo pričati o njegovom ljubavnom životu, samo je simpatično kada saznamo da svi dijelimo slične muke. Ipak i sam njegov raskid sa vjerenicom je mnogo uticao na njegovo stvaralaštvo, te ovo nije spomenuto tek tako bez razloga. Sve te lagodne vezice, gdje nam je bitno uživanje pripadaju jednom od životnih puteva…