Treba biti glasniji!

Ljudi vole da čudno i poprijeko gledaju one koji se i trunku razlikuju od njih. Teško je imati ideju, teško je biti misaono biće. Uvijek govorimo kako je negdje tamo daleko bolje. Jeste bolje možda što se tiče finansijskog stanja, što se tiče standarda, ali što se tiče mišljenja, ništa nije bolje. Nigdje. Danas nikom ne treba neko ko misli, ko želi da kaže javno istinu, ko želi da se bori. Takvi ljudi su samo smetnja većini onih koji ni ne žele da drmnu glavom. I na to sve još će vam se smijati u lice. Ispade da je nešto što bi trebalo da se cijeni najviše, najgore da budete.
Na sreću ili nesreću ne znam, ali stalno sam bila u okruženju gdje se potenciralo građenje sopstvenog kritičkog mišljenja. Ponekad jeste bilo i naporno, i svašta nešto, ali ja sam ponosna i srećna zbog toga. Koliko god me danas mnogi poprijeko gledali jer neću ćutati, jer neću klimati glavom na sve što neko drugi kaže, već ću bez problema reći glasno i jasno da se ne slažem. To ne znači da ta osoba nije u pravu, to ne znači ništa loše, najmanje da želim da pokrenem neku svađu ili zavadu, samo imam pravo na vlastiti stav. Meni ne treba niko da nameće nešto svoje, jer sam veoma svjesna mnogih stvari sa kojima se svi mi svakodnevno susrećemo. Ne treba meni neki autoritet da mi naredi kako i šta treba da se radi. Znam ja veoma dobro i sama kako treba da se ponašam u određenim situacijama, šta se gdje može reći i na koji način, za razliku od nekih visokih funkcionera, koji javno na televiziji psuju i prijete ljudima, koji su samo rekli neka svoja zapažanja.
Često mi majka kaže da ćutim, da ne treba da pričam previše, da ne treba svašta da govorim pred bilo kim. Iako živimo u nekoj prividnoj demokratiji, i navodno imamo slobodu govora, iz nekih skorijih događaja možemo vidjeti, da te slobode baš i nema, i da se itekako moraju birati riječi. Naravno mnogima to i odgovara, jer svakako nemaju šta za reći pa im to dobro i dođe. Oni koji imaju uglavnom ne smiju, ako kažu ubrzo ih ućutkaju.
Gledam svoju stariju sestru, nekada punu entuzijazma, ali ubio je život, utukla je muka i naporan rad, jer ko još sa državnim fakultetom bez debele veze može naći posao barem približan onome što je završio. Naravno priča se da je to moguće, problem je što sve ostane na priči, na praznim riječima, i tako će biti dok god ne odlučimo sami da nešto promijenimo. Na samom početku još joj se mogao čuti glas, jasno i glasno, još je bilo borbenog žara u njoj, ali svakim novim radnim danom (i neradnim koji je morala da radi), sve je to polako nestajalo i utišavalo se. I došli smo do današnjeg dana, kada se i ona odavno pomirila sa sudbinom, kada je prihvatila situaciju ovakvu kakvu je, i više nema snage niti razmišlja uopšte o tome. Kada dođe kući, umorna i iscrpljena, više ne želi uopšte ni da pokrene mozak ni da razmišlja jer je razočarana u sve živo, i želi samo da se odmori od svega.
Ponekad se i ja uhvatim u momentu kada krenem posustajati. Nekako bez snage, umorna, samo vidim krevet i želim da legnem i spavam narednih desetak sati, čak i duže, samo da pobjegnem iz stvarnosti. Jer kad sam budna i kad gledam sve ovo, samo osjetim neki grč u stomaku, neku borbu između toga da li ipak prećutati, jer svaka riječ može opasno da me košta, ili ipak krenuti dalje, krenuti po svom, biti jak i pokazati da vrijediš više od drugih, iako te uporno ismijavaju, iako ti uporno govore da ćutiš i da to tako ne ide. E pa ide onako kako se meni odgovara. Ljudi su to odavno zaboravili, jer je ubijeno u njima sve. I volja i snaga, i želja za borbom. Jednostavno su se pomirili sa svojim tužnim jadnim sudbinama, sa svojim dosadnim životima, i ne shvataju da postoji drugačije. Ubijedili su ih i više nego dobro, da je ovo situacija kakva jedina može da bude ovdje, i da nema ništa drugo, da se ništa ne može postići, jer su svakog pojedinca čiji se glas čuo ubrzo otklonili. E tu sad nastaje veliki problem. Ne njihov, ne problem tog pojedinca, već problem našeg društva, koje je pustilo da jedan čovjek sam kaže i strada, i pored slaganja s njegovim idejama, sa svim za šta se borio, oni su i dalje stajali po strani i ćutali. Oni su previše jaki da ih jedan čovjek skloni, ali svi mi možemo. Ali narod je isprepadan, prestrašen, svašta se tu radi, svakakve mućke, prijetnje, ucjene. I dalje, sami smo krivi, mi smo ti što smo im dopustili da pljuju i pišaju po nama, i još na to sve i dalje ćutimo. Svakog ko pokuša nešto obeshrabrimo i prije samog početka. Ćuti sine, neka, nemoj ti, šta će tebi to, i slične stvari i sama slušam. Međutim, ja nikada nisam nikome ćutala. Mnogo puta me već to koštala u životu, ali neka. Niti me je sramota niti me je strah. Naučili su me da mislim svojom glavom. Niko mi nije rekao e ti sad budi za ovo, ili za ono, reci ovo ili ono, ne dragi moji. Tjerali su me da vidim svaku sitnicu u okruženju, da vidim svaku pojavu, i da sama prema svojim mogućnostima, prema svom senzibilitetu odlučim da li je to nešto dobro ili ne. Postojale su rasprave, ne u obliku neke svađe, daleko od toga. Već prave rasprave gdje ljudi razmjenjuju svoja mišljenja, koja se razlikuju, ali se poštuje i prihvata mišljenje onog drugog, tako to rade pravi intelektualci, samo mi znamo jako malo takvih, jer većina ovih “intelektualaca” ne zna poštene rečenice sastaviti. Za vrijeme tih rasprava niko nikad neće osporiti vaše mišljenje, neće reći ništa, reći će samo koji je njihov stav, a vaš će u svakom slučaju uvažiti. Ne znači da je iko od nas bio u pravu, ali smo mislili, trudili se, radili na tome.

Danas kao student filosofije, treba mi više nego ikad kritičko mišljenje, stav, i to oštar stav. A kao mlada osoba koja trenutno ne vidi nikakvu svijetlu budućnost ni za sebe ni za druge mlade u ovom cirkusu, treba mi snaga i hrabrost da odbrusim svakom ko pokuša da me omalovažava ili iskorištava. Naravno kada radite negdje, pogotovo ako je u pitanju privatna firma, imate nekog šefa, nadređenog, morate da ga slušate, čak i kada se ne slažete s nekim stvarima. I prihvatim ja to sve, ali nikad neću prihvatiti da me neko pravi budalom. Ne trebaju ni drugi. Naravno da će vas koštati ponekad i tog posla, da će vas koštati mnogo čega u životu, ali zar ja treba da čitav život provedem sakrivena u mišjoj rupi krijući se od svega, jer se bojim da živim, jer se bojim da izaberem kako želim da živim i da kažem naglas nešto što mi smeta? Vi ako možete tako, niko vam ne brani, sebi sami štetite. Ali meni se to iskreno ne da. Pogotovo kada znam da imam mnogo toga da ponudim, i nadam se da će neko naići ko će znati da cijeni to i neće biti obična budaletina koja bez imalo mozga pokušava da ubije svu snagu u svakoj vrijednoj osobi.


Коментари