Preskoči na glavni sadržaj

Nema mjesta za drugačije

Ako ti je do riječi čitaj, ako ti je do muzike slušaj je. Odavno me muči jedan problem. A naš narod kakav i jest, nikad mu se ne može udovoljiti. Uvijek nešto fali. Ako kažeš da slušam neku muziku za koju oni nisu čuli odmah si neka sekta, ili narkoman. A može i oboje. To mi je uvijek najdraža solucija.

Mladalačka neshvaćenost


Kao jedna specifična pojava odlučila sam da tu tradiciju i nastavim za svoj osamnaesti rođendan, koji je bio, bogami davno, ali ja to stavim sve prije nekoliko dana. Da ne padam u depresiju bez razloga. Naravno tu se okupi famija, komšije, kumovi, društvo i koje voliš i koje moraš pozvati jer eto tako neka kultura nalaže. Onda naravno jedemo svi, pijemo, slušamo ove naše muzičke hitove uz koje čaše razbijaju po kafana, i penje se na stolove. Sve je to odlično dok rade gosti. Slavljeniku je zabranjeno, jer on mora biti oličenje kulture, finog ponašanja itd. Ipak je tu i rodbina i komšije, pa da se sutradan ne priča šta je radio. Naravno ja, da majku oslobodim sramote, pobjegnem sa svog rođendana. Dobro, jesu oni mene kasnije zvali i tražili, ali meni je bilo dobro. Ipak to nije spriječilo narod da priča. Jer tog trenutka sam i zvanično postala neka mala sektašica koja je otišla na drndanje. Da, da, tako su zvali tehno moji “drugari” iz tog životnog doba. Drndanje. Pa fino. Otišla mala na drndanje za punoljetstvo, to su njihove riječi, ne moje.

Drndanjem do zvijezda


Danas na sve jednoj žurci sretnem sve te moje drndavce, koji priđu da me pozdrave i još pitaju “aaa, otkud ti ovdjee? Nikad ne bi pomislio da ću te sresti ovdje?” I to sve na dva eksera, a moža i paracetamola koje im je neko uvalio kao ekser, jer ne znaju oni to razlikovati svakako. Čak i da jesu, šta onda? Došli su samo na žurku da opravdaju svoje drogiranje. Lakše je doći i reći - eee, maco ja sam rejver, nego priznati sebi, a i drugima da si zavisnik od opojnih supstanci. Budimo realni, pun grad je takvih. Ali opet, ja najgora. Što? Jer ja mogu muziku bez teksta da slušam i kod kuće, evo i sad dok ovo pišem meni u pozadini udara tehno, i to sve one stare trake što pucaju odmah direktno u glavu. Njima je to fascinantno, što se neko i opušta uz to, a oni ne mogu. Pa šta? Zar je to grijeh? Zar je sramota priznati da si čovjek od narodne pjesme? Pa ko nije, svi mi volimo zapjevati u kafani. To je normalno za naše podneblje, da nismo takvi i da ne volimo onda bi stvarno postojao neki problem s nama. Ipak danas ljudi mnoge stvari pogrešno tumače, pogrešno vide, i samo tako guraju u nadi da će sebe ubjediti u nešto. Druge će lako uvjeriti, to nije problematično. Najteže je sa samim sobom. Ali moda, to je čudo. Ljudi su spremni prije dati svoj život za modu, neko sami sebi priznati da nisu za nešto, da im to ne leži i nikad neće. Pokušavaju se natjerati da budu nešto što jednostavno ne mogu, jer je protiv njihove prirode, i to na račun onih koji tu stvarno pripadaju.


Popularni postovi s ovog bloga

Teror slušalica

“Ajde šta se žališ? Samo sjediš i javljaš se na telefon. Šta bi bilo da kopaš kanale?” E nakon onakvog terora bilo bi mi draže da kopam kanale, barem bi glavu odmorila. A slične upadice slušam svaki dan. Svi to vide kao posao iz snova, moj život im izgleda savršen, a u suštini pojma nemaju šta se sve mora preživjeti, a ne žele ni da probaju. Intelektualni napor je mnogo gori od fizičkog, ali izgleda da ga kod nas malo ima, pa ljudi ni ne mogu da znaju koliko vam stresa može natovariti nekoliko neljubaznih i odbojnih korisnika koji ne znaju da komuniciraju, pa misle da ste i vi na takvom nivou, odnosno “ne-nivou”. Svaki dan samo iste priče, koje sjedim i slušam osam sati, jer to je izgleda taj studentski posao, sa studentskom smjenom. Svaki razgovor započinje i završava isto, a i onaj dio kada vam sve po spisku isto je poprilično sličan kod svakog korisnika. I tako svaki prokleti dan. U početku je sve to zanimljivo, drugačije, dinamično. A onda shvatite da je to obični teror. Najveći sa…

Psihometrija i masturbacija

Hobi, posao, ili nešto treće, ko će znati, svi imamo neke svoje momente kada želimo da budemo sami sa sobom i radimo nešto što volimo. Nekad se o tome ćuti, a nekad priča na sav glas. Kod mene to varira, zavisi od raspoloženja, ali uvijek je ista stvar u pitanju. I ne, nije ništa čudno, već je to samo obično pisanje. Ništa posebno, zar ne? Nekima jeste, neki podržavaju, dok drugi prevrnu očima i kažu “ma sve je to lijepo, ali…”. Izgleda da u svemu u životu mora postojati neko “ali”. Ne znam ni sama više čemu služi, da li je to ljubomora, neshvaćenost ili strah od toga da i oni pokažu neke svoje tajne. Mnogima je to smiješno, koji će im k***c to da neko napiše nešto, a oni kao pročitaju. Sve su to budalaštine. Ali to je moja realnost, moja svakodnevica da se srećem s takvim ljudima, ali i onima koji razumiju. Ne moraju raditi isto, ali shvataju kako je. I to lijepo, podrška uvijek dobro dođe, kao i razumjevanje.
Inspiracija i milioni (minusa)
Često se priča o inspiraciji. U svakom segme…

Iz prve ruke / Fresh Wave Festival 2018

Kako izgleda odlazak na festival kada sve krene po zlu? I zašto uvijek kreće po zlu kada nam to najmanje treba? Neka čudna sudba. Ali to se desilo i nama, međutim na kraju kada se svi utisci saberu, prošlo je i bolje nego što smo očekivale.
Fresh Wave je jedan od najvećih festivala u Banjoj Luci, pa ni mi nismo mogle propustiti takav događaj. Poznat po trodnevnim žurkama koje se pamte, pa će se tako i ovogodišnje pamtiti još dugo. Ali kao što sam već rekla neke stvari krenu po zlu. Pa onda nakon cjelodnevnog povraćanja i spremanja svih prisutnih da me vode u hitnu, ja sam na kraju završila na tvrđavi Kastel. Kad se zaboravi na sve boljke, one same nekako ispare i nestanu. Tako sam se izvukla i ovaj put. Dok su se svi spremali za hitnu, ja sam tražila šta ću obući prvo veče festivala, i naravno da su svi mislili da nisam normalna. I ja sam to sama pomislila nekoliko puta. Ipak na kraju je sve završilo dobro. Uz moćan zvuk liječi se sve, i duša i tijelo. Pa zašto onda ne odabrati taj nač…