Lažni život

Ponekad se zapitam ko nije normalan, ja ili ostatak svijeta. Neki logični zaključak bi bio da je do mene, jer ne može biti do ostatka svijeta, do toliko ljudi, a da je samo jedna osoba u pravu. Ali opet ponovo, šta sam ja toliko pogriješila što ne želim da budem dio ovog rijalitija od života. Očigledno je da neki ljudi previše žive u nekom zamišljenom svijetu, željni samo tuđe pažnje sa potrebom da se sve vrti samo oko njih. Ljudskost, empatija… to smo odavno zaboravili. Danas svi izgledaju i ponašaju se kao da su u nekom rijalitiju, rade gluposti, javno se sramote samo da bi privukli malo pažnje, da bi svojih pet minuta dobili, i na kraju dana ostatak svijeta će ih samo ismijavati. Isti taj svijet je postavio takva pravila života, da neko mora da se prosipa i sramoti, da se spušta na najniži nivo, da bi bio primjećen. U takvom svijetu ni ne želim da budem primjećena. Niti oni zaslužuju moju pažnju, niti sam ja vrijedna njihove.
Danas ljude ništa nije sramota. Svima imponuje da svi gledaju u njih i pričaju, čak i kad su komentari loši. Takve izgleda više i vole nego neke pozitivne, za neka stvarne postignuća, za stvari na kojima su radili, trudili se, stvarali. Ne, svi hoće instant slavu i pažnju. I ne krivim ih uopšte. Tako se društvo odnosi prema pojedincu, zahtijeva to od njih. Ko hoće pažnju, ko hoće u javnost, zna se šta mora da uradi. Njemu ne treba ni talenat, ni obrazovanje, ni humanitarni radi, ni kvalitetan rad na bilo čemu, ne, ništa od tog vam ne treba. Apsolutno ništa, čak ako se to i desi, ako se i bavite nečim korisnim, pametnim, nečim dobrim to će vam samo biti minus u životu. Samo ako krenete onim najgorim i najnižim putem, onda ćete biti na svim naslovnim stranama. To će se promovisati, prikazivati, a neko ko radi nešto kvalitetno niko ga neće ni spomenuti, niko ga nikad ne ni primjetiti, a kamoli cijeniti. Štaviše bićete ismijani.
Sve češće prisustvujem scenama kada na ulici ili u samom centru grada ljudi počinju da histerišu, prave razne scene, vrište, krište, a zašto? Eto jer im se malo privlači pažnja. Zatim sve češće slušam ljude koji pričaju o nekim izmišljenim problemima, s kojima se nikada nisu susreli, ili od prostih stvari koje nisu uopšte problematične prave probleme, čisto da bi ih tješili drugi, zatim izmišljaju da im je teško da im je loše, žale se, jauču. A zapravo ništa im ne fali u životu, čak nekih stvari imaju i previše, na primjer dosade, pa onda zamišljaju neke gluposti čisto da i oni nešto kažu u društvu, i naravno njima je uvijek najgore da bi ih svi ostali tješili, da bi im svi drugi podilazili, samo da bude po njihovom. Sve je više takvih ljudi, a meni se to gadi. Sad će svi reći da sam ovakva ili onakva, ali ja sam naučila da budem iskrena, da neke stvari nisu za javnost, i da se za neke stvari čeka prvo da se dođe kući pa onda da se raspravlja, histeriše, i plače u četiri zida, kad niko ne gleda, jer određeni stvari spadaju u sferu privatnog. To su danas mnogi zaboravili, da postoji privatnost, i da je to nešto što je samo za vas, eventualno za još nekoliko bliskih ljudi, a ne za čitav svijet.
Zar neko mora znati koliko sam ja puta danas jela, s kim sam se posvađala, da li mi se plače ili mi se smije, da li sam histerisala ili ne. Ako se i nešto desi dok sam u gradu ili negdje u javnosti, strpiću se do kuće, pa onda praviti scene, bacati stvari po kući, ali da me niko drugi ne gleda. Međutim vidim da je danas moderno da se to sve odradi odmah tu na javnom mjestu, i da svi gledaju, i da prilaze, da slikaju, da slušaju… i njima je to odlično, jer su u centru pažnje. Njih više nije briga ni za te njihove probleme, ništa, sve im je postalo manje važno, jer eto svi gledaju samo u njih. Čitav život su se spremali za to. Pažnja, samo pažnja, samo javnost, samo silikoni i gu***e, eto na šta se nas svijet svodi. Meni je muka od toga. Hoću nekad da vidim na naslovnoj strani nekog naučnika koji je promijenio pogled na svijet, nekog ko ruši sve granice svojim umjetničkim djelima, hoću mnogo toga, ali ne, tu će biti razne kmece koje jauču mjesto pjevanja. Naravno to je samo jedan vid časopisa i novina, ali primjećujem da čak i u nekim ozbiljnim časopisima koji bi trebalo da se bave nekim normalnijim temama, sve više je takvih članaka. Još jedan dokaz da tonemo još dublje, iako sam se nadala da ne možemo dalje, jer je već dovoljno loše i jadno. Meni često kažu da nisam moderna, i da ne shvatam kako danas svijet funkcioniše. Ja sam jako moderna, i veoma dobro shvatam kako sve funkcioniše, ali to ne znači da se slažem s tim. Zar treba da podržavam djevojku koja sjedi pored kipa Bana Jelačića u samom centru Zagreba, i naočigled svih prolaznika vrišti na telefonsku slušalicu. Iz onoga što smo uspjeli da čujemo u prolazu pretpostavljam da je pričala sa momkom, mužem ili ljubavnikom, sve to dođe na isto. Ona je vrištala i govorila zašto mi to radiš. Ja razumijem da je on možda kreten jer je prekinuo s njom preko telefona, ili ju je prevario, postoji raznih scenarija, razumijem i da je ona jako ljuta, bijesna, sve to stoji. Ali na sred trga tako da se ponaša, mislim da to baš nije najbolje. Možda ju je ta situacija zadesila dok je bila u centru, ali ne znači da nije mogla sačekati do kuće, da nije mogla otići do WC-a i skloniti se. Iskreno mene da neko natjera da se tako ponašam pred narodom, i da mi plati čak, ja bih odbila, jer bi me bilo sramota. Međutim nju očigledno nije bilo sramota, već je uživala u pažnji ljudi koji tuda prolaze. Jer gdje će naći najviše ljudi vikendom nego u samom centru, naravno pošto je vikend, ima mnogo i turista, pa da osramoti čitav grad. Meni je to stvarno strašno. Iako sam primjetila da ljudi na Zapadu uglavnom ne obraćaju pažnju na druge ljude, što mi se jako sviđa, i podržavam to u potpunosti, jer ni sama ne volim ovo naše zagledanje u komšijsko dvorište i kroz tuđi prozor, i vjerovatno mnogi od njih je neće doživjeti, ali ipak neke stvari je teško ignorisati. A još ružnije za vidjeti.

Meni je više muka svega, muka mi je ovakvog svijeta, gdje si imaju neke svoje zamišljene probleme, zamišljene živote, sve je isfolirano. Isfolirano jer ljudi ne mogu da podnesu da nisu u centru pažnje, i zbog toga glume, sramote se, prave scene, misle da su važni, a zapravo niko ih ne doživljava, nikog nije briga za njih (barem ove normalne ljude nije briga). Niko više neće ni da voli, ni da se smije ni da se veseli jer se to njemu radi, jer to želi, ne. Zašto bi neko imao prava osjećanja, kada može lažno da se predstavlja i bude folirant za koju minutu pažnje.


Коментари