Preskoči na glavni sadržaj

Kome pišeš?

“Propašćeš s tim, kao i svi drugi luđaci koji su krenuli tim putem.” Propašću, pa šta onda? Radije ću ponovo glavom kroz zid nego da se mrzim svaki dan. Da se ne mogu pogledati u ogledalo. Samo nečije licemjerje nema granica pa može tako da živi. Ja nisam jedna od tih.

U skladu s vremenom


Od malih nogu svi oko mene su pokušavali da sputavaju kreativnost, i da guraju u neke praktične stvari. Od zanata do toga da treba upisati neki tehnički fakultet, da treba ganjati nešto od čega može da se živi. Od pisanja to ne ide. Nije im pošlo za rukom, pa se i dan danas raskukaju. A raskukam se i ja. Možda su bili u pravu. Onda razmislim malo bolje, ipak nisu. U redu, možda bi me sreća više pratila, i novac. Ali da li bi to bila garancija da budem zadovoljna dok svakoga dana mrzim sebe? I nemam vremena za ono što volim, makar to bio samo jedan naivni hobi, ako ništa više od toga? Vrijeme nam donosi tehnologije, nova zanimanja, potragu za radnom snagom sasvim drugačijom nego ranije… A ja se držim nečeg od čega niko nikad nije imao koristi, barem kako kažu naši primitivni umovi. Pa dobro, neke stvari se ne rade zbog koristi. Samo je to danas nezamislivo.

Ljubav nije samo za plačipičke


Nisu ovo one ljubavi koje se prikazuju na filmskom platnu koje nam Holivud šalje. Ovo su neke velike ljubavi u nama samima, ljubav prema samom sebi. A kad voliš sebe, isto kao i druge, stalo ti je da sve bude onako kako treba. Da ti, sam, budeš kako treba. Da budeš srećan. I novac i ljepota, i putovanja sve to čovjeka čini srećnim. Ali uvijek nešto fali, ako smo svaki dan ljuti sami na sebe. Ako si najbolji u onome što radiš, lako ćeš, pa makar i sa nečim neperspektivnim. Volja, rad, to je ono što stalno zaboravljamo. Treba dosta ulagati, a mi bismo sve preko noći, jer smo navikli da ljudi izrastu i nestanu odjednom. Instant stvari nikad nisu dobre. Za sve treba vremena. Pa zato ja pišem. I pisaću još dugo. Jer ne ide odmah, treba vremena. Kao kad zalijevate biljku, ona raste, i to je proces koji traje. I traje. I trajaće i ovo, ali ne bojim se. Uvijek postoji bar jedan čudak koji će doći i pročitati nešto. Koji će se oduševiti. Uvijek. Barem taj jedan. E pa baš tom jednom, i pišem.



Popularni postovi s ovog bloga

Teror slušalica

“Ajde šta se žališ? Samo sjediš i javljaš se na telefon. Šta bi bilo da kopaš kanale?” E nakon onakvog terora bilo bi mi draže da kopam kanale, barem bi glavu odmorila. A slične upadice slušam svaki dan. Svi to vide kao posao iz snova, moj život im izgleda savršen, a u suštini pojma nemaju šta se sve mora preživjeti, a ne žele ni da probaju. Intelektualni napor je mnogo gori od fizičkog, ali izgleda da ga kod nas malo ima, pa ljudi ni ne mogu da znaju koliko vam stresa može natovariti nekoliko neljubaznih i odbojnih korisnika koji ne znaju da komuniciraju, pa misle da ste i vi na takvom nivou, odnosno “ne-nivou”. Svaki dan samo iste priče, koje sjedim i slušam osam sati, jer to je izgleda taj studentski posao, sa studentskom smjenom. Svaki razgovor započinje i završava isto, a i onaj dio kada vam sve po spisku isto je poprilično sličan kod svakog korisnika. I tako svaki prokleti dan. U početku je sve to zanimljivo, drugačije, dinamično. A onda shvatite da je to obični teror. Najveći sa…

Psihometrija i masturbacija

Hobi, posao, ili nešto treće, ko će znati, svi imamo neke svoje momente kada želimo da budemo sami sa sobom i radimo nešto što volimo. Nekad se o tome ćuti, a nekad priča na sav glas. Kod mene to varira, zavisi od raspoloženja, ali uvijek je ista stvar u pitanju. I ne, nije ništa čudno, već je to samo obično pisanje. Ništa posebno, zar ne? Nekima jeste, neki podržavaju, dok drugi prevrnu očima i kažu “ma sve je to lijepo, ali…”. Izgleda da u svemu u životu mora postojati neko “ali”. Ne znam ni sama više čemu služi, da li je to ljubomora, neshvaćenost ili strah od toga da i oni pokažu neke svoje tajne. Mnogima je to smiješno, koji će im k***c to da neko napiše nešto, a oni kao pročitaju. Sve su to budalaštine. Ali to je moja realnost, moja svakodnevica da se srećem s takvim ljudima, ali i onima koji razumiju. Ne moraju raditi isto, ali shvataju kako je. I to lijepo, podrška uvijek dobro dođe, kao i razumjevanje.
Inspiracija i milioni (minusa)
Često se priča o inspiraciji. U svakom segme…

Iz prve ruke / Fresh Wave Festival 2018

Kako izgleda odlazak na festival kada sve krene po zlu? I zašto uvijek kreće po zlu kada nam to najmanje treba? Neka čudna sudba. Ali to se desilo i nama, međutim na kraju kada se svi utisci saberu, prošlo je i bolje nego što smo očekivale.
Fresh Wave je jedan od najvećih festivala u Banjoj Luci, pa ni mi nismo mogle propustiti takav događaj. Poznat po trodnevnim žurkama koje se pamte, pa će se tako i ovogodišnje pamtiti još dugo. Ali kao što sam već rekla neke stvari krenu po zlu. Pa onda nakon cjelodnevnog povraćanja i spremanja svih prisutnih da me vode u hitnu, ja sam na kraju završila na tvrđavi Kastel. Kad se zaboravi na sve boljke, one same nekako ispare i nestanu. Tako sam se izvukla i ovaj put. Dok su se svi spremali za hitnu, ja sam tražila šta ću obući prvo veče festivala, i naravno da su svi mislili da nisam normalna. I ja sam to sama pomislila nekoliko puta. Ipak na kraju je sve završilo dobro. Uz moćan zvuk liječi se sve, i duša i tijelo. Pa zašto onda ne odabrati taj nač…