Preskoči na glavni sadržaj

Kome pišeš?

“Propašćeš s tim, kao i svi drugi luđaci koji su krenuli tim putem.” Propašću, pa šta onda? Radije ću ponovo glavom kroz zid nego da se mrzim svaki dan. Da se ne mogu pogledati u ogledalo. Samo nečije licemjerje nema granica pa može tako da živi. Ja nisam jedna od tih.

U skladu s vremenom


Od malih nogu svi oko mene su pokušavali da sputavaju kreativnost, i da guraju u neke praktične stvari. Od zanata do toga da treba upisati neki tehnički fakultet, da treba ganjati nešto od čega može da se živi. Od pisanja to ne ide. Nije im pošlo za rukom, pa se i dan danas raskukaju. A raskukam se i ja. Možda su bili u pravu. Onda razmislim malo bolje, ipak nisu. U redu, možda bi me sreća više pratila, i novac. Ali da li bi to bila garancija da budem zadovoljna dok svakoga dana mrzim sebe? I nemam vremena za ono što volim, makar to bio samo jedan naivni hobi, ako ništa više od toga? Vrijeme nam donosi tehnologije, nova zanimanja, potragu za radnom snagom sasvim drugačijom nego ranije… A ja se držim nečeg od čega niko nikad nije imao koristi, barem kako kažu naši primitivni umovi. Pa dobro, neke stvari se ne rade zbog koristi. Samo je to danas nezamislivo.

Ljubav nije samo za plačipičke


Nisu ovo one ljubavi koje se prikazuju na filmskom platnu koje nam Holivud šalje. Ovo su neke velike ljubavi u nama samima, ljubav prema samom sebi. A kad voliš sebe, isto kao i druge, stalo ti je da sve bude onako kako treba. Da ti, sam, budeš kako treba. Da budeš srećan. I novac i ljepota, i putovanja sve to čovjeka čini srećnim. Ali uvijek nešto fali, ako smo svaki dan ljuti sami na sebe. Ako si najbolji u onome što radiš, lako ćeš, pa makar i sa nečim neperspektivnim. Volja, rad, to je ono što stalno zaboravljamo. Treba dosta ulagati, a mi bismo sve preko noći, jer smo navikli da ljudi izrastu i nestanu odjednom. Instant stvari nikad nisu dobre. Za sve treba vremena. Pa zato ja pišem. I pisaću još dugo. Jer ne ide odmah, treba vremena. Kao kad zalijevate biljku, ona raste, i to je proces koji traje. I traje. I trajaće i ovo, ali ne bojim se. Uvijek postoji bar jedan čudak koji će doći i pročitati nešto. Koji će se oduševiti. Uvijek. Barem taj jedan. E pa baš tom jednom, i pišem.



Popularni postovi s ovog bloga

Psihometrija i masturbacija

Hobi, posao, ili nešto treće, ko će znati, svi imamo neke svoje momente kada želimo da budemo sami sa sobom i radimo nešto što volimo. Nekad se o tome ćuti, a nekad priča na sav glas. Kod mene to varira, zavisi od raspoloženja, ali uvijek je ista stvar u pitanju. I ne, nije ništa čudno, već je to samo obično pisanje. Ništa posebno, zar ne? Nekima jeste, neki podržavaju, dok drugi prevrnu očima i kažu “ma sve je to lijepo, ali…”. Izgleda da u svemu u životu mora postojati neko “ali”. Ne znam ni sama više čemu služi, da li je to ljubomora, neshvaćenost ili strah od toga da i oni pokažu neke svoje tajne. Mnogima je to smiješno, koji će im k***c to da neko napiše nešto, a oni kao pročitaju. Sve su to budalaštine. Ali to je moja realnost, moja svakodnevica da se srećem s takvim ljudima, ali i onima koji razumiju. Ne moraju raditi isto, ali shvataju kako je. I to lijepo, podrška uvijek dobro dođe, kao i razumjevanje.
Inspiracija i milioni (minusa)
Često se priča o inspiraciji. U svakom segme…

Štela

Dolazim danas na posao. Pozdravljam uvažene kolege i koleginice, pozdravljam svoje prijatelje. Smjena od 12 do 20h, naspavao sam se, ali mrzovoljan sam jer narednih osam sati moram provesti na tom mjestu. Za šta? Za minimalac.
Prvi korisnik je nazvao ljut, bezobrazan, gnjevan. Prema meni, prema mojim kolegama, prema sebi. Vidno frustriran pokušavam da ga smirim. Objašnjavam kako će sve biti u redu. A zapravo ništa nije u redu. Od tog korisnika, od mene, od tih kolega, od same države. Ništa nije u redu. Kvar koji korisnik ima može se jednostavno riješiti, ali ga rješava osoba koja nije obučena za to. Na tom mjestu radi nečiji poznanik, koji je to radno mjesto stekao preko štele, prima platu tri puta veću od mene, ali ja radim za sebe, za njega i za još troje takvih kao što je on. To i jeste tema ovog teksta.
Dosta prijatelja mi govori: “Lako je tebi, tebe je neko gurnuo u Telekom”. Eh, da bar jeste, sada bih ja bio jedan od gorepomenutih četvoro, da radim za triput veću platu, tj. da ne …

"Nema od ovih ništa"

Od početka smjene, zove po deseti put sa istim pitanjem: “Kada će neko doći?” iako uporno dobija isti odgovor, da niko to ne zna. To jutro je prijavila smetnju. I naravno da smo sebi najvažniji, ali postoje i drugi ljudi. Ponekad nam dobro dođe strpljenje. Pogotovo u ovakvim situacija, moramo čekati svoj red. Postoje oni koji danima čekaju i ćute i trpe, jer znaju da i nemaju baš nekog izbora. A ne može im ni mi pomoći. Ali ova histeriše. Vrišti. Radi ona nešto preko interneta. A ti su mi najdraži. Svaki drugi korisnik vodi biznis preko interneta. Pa gdje se dijele ti silni poslovi, da idem i ja. Biće mi sigurno bolje.
Nakon što joj je po hiljaditi put rečeno isto, da ne znamo kada će neko doći da otkloni kvar, u pozadini sam čula kako nekoj trećoj personi govori: “Nema od ovih ništa”
I nema. Radimo najšugaviji posao, gdje svi jebu, grebu. I korisnici i šefovi. Ono što dobijemo, oni kao nazivaju platom. Ja to ne bih nazvala ni džeparcem za dijete u osnovnoj školi. Slušamo ispovijesti s…