U alkoholu je spas

Svako ima neke neodgodive obaveze, koje mu možda i nisu najdraže, ali jednostavno zna da ih mora ispuniti i da će to ubrzo proći. Nakon toga sve bude lakše, dok ponovo ne dođu slične obaveze, koje bismo rado izbjegli, ali ne možemo. Nekad moramo stisnuti zube i uraditi i ono što nam je mrsko. Žalosno je to kada čovjek mora više nego što želi da radi takvih stvari.

Ja sam još mlada i nemam nekih takvih naročito mrskih stvari. Ne mislim sad da ih baš nikako nema, ali manje nego što ih imaju drugi. Međutim tog divnog dana, kada sam mogla da idem na plažu i odmaram se i uživam, nešto drugo mi je poremetilo planove.

Sad duga je to priča da vam ja objašnjavam kako sam se ja uopšte upoznala s tim svim ljudima i zašto se mi i kako družimo, pa ćemo taj dio preskočiti. Vi zamislite da sve to znate, i onda da nastavimo s pričom. U suštini morala sam ustati ujutru u osam časova. Ne ustajem toliko rano ni kad moram na predavanje, prespavam. Ali tog jutra sam ustala i spremila se u rekordnom roku, i došla na parking kod Kastela. Moja sestra i ja smo morale da se nađemo sa vozačima i da im pomognemo oko jednog problema.

Da se vratim na veče prije, kada sam došla po zeta Italijana na isti taj parking, i kad su me isti ti vozači koji su vozili buseve (u jednom su mi i zeta dovezli), vidjeli. Ja stvarno ne znam jesu li oni ikad vidjeli bilo kakvo žensko ili nešto nalik tome, jer ona njihova reakcija kaže da nisu. Iskreno da vam kažem, svakom prija kad dobije kompliment na račun izgleda, ali ne kad neko slini za vama kao pašče, i to neko staro izborano pašče. Ali dobro, to sam preživjela, ismijala sam se njihovim modnim kombinacijama, jer da Italijani znaju sve o modi to vam je velika laž. Ti koji znaju ili su uvozni ili su neki koji su jako posebni pa imaju smisla i ukusa. Ostalo, o Bože, ono vam niko ne može opisati riječima. Čak više nije ni smiješno, jer je toliko strašno da ne znate hoćete li pasti u nesvijest, ili nastaviti gledati i moliti se Bogu.

Ali i time ću se baviti malo kasnije. Uglavnom ustala sam živom zorom. I krenula na mini ekskurziju (pošto ionako volim prozivati nepismene ljude, vi zamislite da sam napisala ESKURZIJA, pošto je to po njihovom pravopisu nepismenih). Ta ekskurzija je bilo vozanje autobusom po gradu u potrazi za gumom. Ja na kraju nisam ni shvatila šta su oni tačno htjeli da urade s tom gumom, ali znam da smo je tražili po gradu. Ali simpatično je vozati se busom, sa nekoliko vozača i zajeba***i ih. Još kako ne znaju srpski, ja njima svašta pričam, psujem, ma nema mi kraja. Ionako nemaju pojma šta sam rekla. Ali ja sam njih skontala da su se oni svi pozaljubljivali u mene. Nadala sam se ja da se to meni učinilo, ali nažalost nije. I pored divnih banjalučkih momaka, da gledam one promašaje, pa ne mogu, stvarno ne mogu.

Jedan od njih je imao jednu divnu, predivnu košulju sa nekim cvijećem. Havajske košulje i to najgori oblik havajskih košulja, za ovu je visoka moda. Ova druga dvojica, izgleda da ne znaju razliku između ženske i muške odjeće. I ono što su izabrali, ja ne znam da li je to bilo namjerno ili slučajno, iz muške kolekcije sigurno nije. Ali eto ja sve hoću da budem fina i dobra i da se pristojno ponašam, barem da oni to tako misle. Ionako svi van naših granica misle da smo mi divljaci, pa eto da ja pokažem da znamo biti i fini ljudi.

Stigli smo na kraju, skoro i do Čelinca. U potrazi za gumama. Kao da smo tražili Aladinov leteći tepih. Ali našli smo sve što im je trebalo. U busu dok smo se tako vozikali, htjela sam da opalim jedan selfi, da narodu kasnije mogu pokazati te njihove modne promašaje. Inače mi niko ovako neće vjerovati. Ni ja ne bih vjerovala da nisam vidjela svojim očima. I tako sam jedva podnijela da takvo nešto zaista postoji. Ali moja sestra se nešto pobunila, aj nemoj ovo, nemoj ono, i to tako prođe. Krenuli smo mi kao na neku kafu, sokić… Mogla sam ja i tad naručiti neki alkohol, ali sve kontam neću, tek je podne prošlo, malo ću se strpiti, barem do ručka. Pa ja popila neku vodu šugavu, i reko ajmo mi. Meni samo da se rastanem od njih, kao da me nisu dovoljno osramotili u jednoj opštini, oni i u drugoj nastavili istu tradiciju.

Međutim ne dade se nama da se mi odvojimo od tih italijanskih ljepotana, koji niti su visoki niti imaju plave oči (kako moja majka inače opisuje Italijane), već su neki maleni, čupavi, crni da crnji biti ne mogu, u ženskim majicama. Meni više loše, reko da ja jedno pivo drmnem malo da dođem sebi. To je bilo možda oko pola dva - dva. I od tog trenutka pa sve dok me nisu unijeli u kuću, ja se nisam odvajala od alkoholnih pića. Sve što su oni ponudili ja sam naručivala. Ionako oni časte. Kakav šok i traumu sam proživjela i zaslužila sam. I divno je. Divan osjećaj. Sjedite, konobari donose te malo pivo, pa vino, pa martini, pa rakiju, pa opet pivo… ništa ne plaćate. Ako ništa bar im to valja. Inače nisu široke ruke, ali zaslužila sam. Jesam.


I onda će vama pričati kako u alkoholu ne treba da tražite rješenje. E radije ću biti pijana bez rješenja, nego svjesna ženskih majica na muškarcima.



Коментари