Neznam, sumljam, dali, ne moj…

Pravopis se uči od najmlađih dana, i trebalo bi da se savlada u toku života, ali nečije glave jednostavno ne shvataju neke stvari ili ne mogu da shvate i to ih ne spriječava da se prave pametni, da se prave uzvišeni, da misle da su bolji od ostalih i šta sve ne. Ah Bože moj, živimo u takvom svijetu gdje se sve više cijeni pored ostalih istinski važnih stvari, sve je važnije i od pravopisa. Bitan je skup telefon, skupe krpice, a kroz glavu neka duva, bitno je da se ne vidi. Ne vidi se, ne može se vidjeti, ali kad progovore sve se jasno čuje. Nekada mi je to bilo smiješno, pa sam na nečije potpuno promašene izjave pokušavala da se suzdržim da ne prasnem u smijeh. Ne zato što poštujem tu osobu ili nešto slično, već zato što sam ja naučena da se ponašam pristojno, pa ne bi baš bilo u redu da se nekom smijem u lice. Međutim, ponekad je stvarno nemoguće izaći iz takve situacije, a ne poniziti nekoga, i to ne s namjerom, već ponekad ne mogu da ćutim. I ne mogu s razlogom.
Od osnovne škole znam barem donekle pravilno da se izražavam, ako ništa, pa znam bar osnove pravopisa i gramatike, da se ne sramotim toliko. Stalno nešto čitam, stalno se proširuje ranije znanje, ali nažalost, mnogi među nama nemaju takvu naviku. Ne moraju je ni imati, ne možemo se svi baviti istim stvarima, ali to nije opravdanje da budu, ne polupismeni, već potpuno nepismeni. Neke stvari se moraju znati, neke stvari se moraju usvojiti još veoma rano i kod tih stvari nema greške, nema razmišljanja i premišljanja, pa je li ovako ili nije. Neke stvari jednostavno treba da znate do te mjere da se nikada ne posumnja u to, da u pola noći ako vas neko probudi i pita, da kao iz topa kažete pravilno. Sve je to samo u teoriji. U praksi, ljudi se premišljaju, pa kako se kaže, pa kako se piše. I znate kako bude na kraju? Na kraju ponovo dođu do onog najgoreg mogućeg oblika, onog što je pogrešno u sve i jednom univerzumu. Ali neka, oni imaju diplome, i to ne svi lažne. Mnogi od njih su sasvim normalno završili fakultete, a da ih niko nije nijednom opomenuo da su nešto pogrešno izgovorili i napisali, iako ne znaju da jednu prostu rečenicu sastave gramatički i pravopisno ispravno. Nekada mi je to bilo smiješno. Sada mi je jadno. Sada mi se bukvalno okreće želudac i povraća od tih pogrešnih izraza koji mi teže padnu nego da me neko gađa ciglom u glavu.


Akademski građanin, a "SUMLJA"

U početku sam često znala i tražiti opravdanja za svakog od njih. Ali nema smisla više. Nema poente, jer nema ni opravdanja. Ne mogu ni njih same kriviti, jer kakvo nam je obrazovanje, kakvi ljudi su nam učitelji i nastavnici, dobri smo i ispali. Kroz svoje školovanje sam, možda najviše pravopisnih i gramatičkih promašaja vidjela upravo kod onih koji su nas učili, oni koji bi trebalo da nas ispravljaju, bili su gori od nas. Ali ako su drugi ljudi digli od nas ruke, ne znači da i mi moramo. Sve to čovjek može sam da pronađe, da provjeri, da nauči. Da pita nekoga za koga barem pretpostavlja da zna. Zar je to toliko teško? Svi se vole praviti pametni. Što je najgore od svega, oni su toliko samouvjereni da misle da su potpuno u pravu. To je najgori mogući oblik u kojem se ljudi mogu pojaviti. Samouvjereni, sigurni u sebe, takvi kada se pojave, odmah znate da im nešto fali, tačnije ne nešto, već mnogo toga. Oni to ne vide, ne vide ni oni oko njih. Nažalost, ja sam vidjela i previše. Vidjela sam i čula njihovo sumljanje, njihovo neznam, beli cvjet, bijeli hleb i slične izvale koje mnogi nisu shvatili, ali eto sada je postao minus to što neko ima znanje, što je neko pismen. Cijeni se ljudska glupost. Znate šta još? Ne znate? E ti divni ljudi koji se ne znaju potpisati kako treba, su šefovi, direktori, vode nam državu, postaju profesori i svašta nešto. Ovi pismeni su na birou. Pismenost im ništa ne znači. Niko ne može ni da je cijeni jer većina spada u ovu prvu grupu. Čak budete i odbačeni jer imate nešto što oni nikad neće imati, jer njima njihov intelekt to ne dopušta. Ako je neko malo i napredniji, ionako ne radi na sebi na tom polju, pa će ostati vječni SUMLJAČ.

Nekada je znanje bilo na cijeni, ali vremena se mijenjaju

Njih nije sramota njihovog neznanja. Nikad nisam upoznala osobu koju je sramota nečeg što ne zna. Ali zato ja treba da spuštam glavu jer znam nešto. Oni se ismijavaju pismenim ljudima, jer su u većini, pa ako oni tvrde da je sumljam, da je neznam, da je jeri, jeli, ne moj i slično, znači da je to pravilno. Razumijem ja da su pismeni ljudi isto njima smiješni i nepoznati, i izgledaju im kao vanzemaljci. Ali ne razumijem jednu drugu stvar, zašto se nikad ne zapitaju jesu li stvarno u pravu, zašto ne žele da se malo opismene, da napreduju? Zašto im je u cilju da ostanu tako zatucani? Da li oni uopšte znaju da griješe? Vjerovatno ne znaju. Postavljaju svoja pravila. Pa ako niste u skladu s tim, sakrijte se, kakav god genijalac da ste. Nekad je bilo sramota da se bude nepismen, nekulturan… Svi su se smijali tim ljudima, što je donekle i normalno. Naravno prije svega treba uvesti neki dobar program opismenjavanja ljudi. Ali to je za nas samo daleki san koji nikad neće moći prići ni blizu stvarnosti. Neka, neka se oni sada nama smiju. Ko je kriv i meni, i drugima koji su pismeni, što smo radili na svom obrazovanju, što smo se trudili da napredujemo, što smo pročitali knjiga i knjiga, i knjiga, pa oni u životu nisu vidjeli toliko knjiga. Pa opet ništa. Šta se sve danas i čita, nije ni čudo što niko ne može naučiti ni jednu jedinu riječ pravilno da napiše i izgovori. Borila sam se u početku protiv toga, ali sada više nemam snage. Jednostavno je jadno, tako će i ostati, a ja nemam snage da nekom budem majka ili učiteljica, kad on sam sebi neće da pomogne, ne mogu ni ja. Ali eto ja ću sjediti, čitati, biti pismena, a oni nek ostanu u tom svom svijetu jer NEZNAJU za drugačije.





Коментари