Preskoči na glavni sadržaj

SumLJamo i mi...

Neke glave pravila srpskog jezika nikada neće usvojiti. Pravopis će im biti potpuna nepoznanica. I što je najžalije ne mogu im ni zamjeriti, jer toliko i nije njihova greška. Iako ima i njihove greške, u tome što nisu sami sebe učili, kad već niko drugi neće. Nažalost mnogi takvi su na visokim važnim pozicijama, od politike, do vodećih firmi, pa i fakulteta i univerziteta. Oni su mi najgrđi, jer kao profesori, predavači, učitelji, trebalo bi da budu najpismeniji, da to prenose na svoje učenike i studente, ali nažalost oni češće griješe od bilo koga drugog. I onda dobijamo začarani krug. Kako djeca da se opismene, kad ih uče oni koji su nepismeni?

Mnogo, možda i previše puta, sam zapisivala izraze koje su ljudi pogrešno izgovarali i pisali. I to ne tamo neki ljudi sa sela, koji nisu imali priliku ni da završe osnovnu školu, pa im čovjek ne može zamjeriti. Ne, to su bili moji profesori, šefovi. Ljudi koji su obrazovani, koji su gospoda i akademski građani, sa gomilom raznoraznih diploma, što pravih, što kupljenih. I džaba im svaka od njih, kad su spajali i razdvajali naopako. A one pismene, koji su na nižim pozicijama gledali su, i gledaju i dalje kao budaletine najveće.

Učen čovjek uvijek sumnja u sebe i u svoje znanje. Budala sve zna, i uvijek vodi glavnu riječ. To i jeste problem svakog društva, jer situacija bi trebalo da bude obrnuta. Zašto njima raste samopouzdanje zbog neznanja? Nemam odgovor na to pitanje. Ali imam odgovor na pitanje zašto su ljudi na fakultetu jedva pismeni. Neke stvari i greške ne bi smjele da se tolerišu ni u osnovnoj školi, koliko god bilo teško nastavnici bi trebalo da se trude da nauče što bolje svoje učenike, koji će kasnije moći da nadograđuju svoje znanje. Ali ih puštaju svakako, to je samo osnovna škola, naučiće kasnije. Ne nauče kasnije. Ne nauče nikad. Jer kasnije već oni koji su prošli kroz takvu osnovnu školu su profesori, nepismeni profesori. Koji uče svoje učenike i trude se da ih nauče, i što je najgore ide im dobro. Ali džaba sve kad ih uče pogrešno, jer ni sami ne znaju. I to tako ide, ide, ide… u nedogled. I onda ćete naći gomilu naučnih, diplomskih, magistarskih radova, gomilu publikacija gdje će vam pisati “NEZNAM”, ili ćete čuti velike učene i ugledne ljude kako “SUMLJAJU”. Više to nije ni smješno. Nekad sam se smijala, sad mi se samo plače.






Popularni postovi s ovog bloga

Teror slušalica

“Ajde šta se žališ? Samo sjediš i javljaš se na telefon. Šta bi bilo da kopaš kanale?” E nakon onakvog terora bilo bi mi draže da kopam kanale, barem bi glavu odmorila. A slične upadice slušam svaki dan. Svi to vide kao posao iz snova, moj život im izgleda savršen, a u suštini pojma nemaju šta se sve mora preživjeti, a ne žele ni da probaju. Intelektualni napor je mnogo gori od fizičkog, ali izgleda da ga kod nas malo ima, pa ljudi ni ne mogu da znaju koliko vam stresa može natovariti nekoliko neljubaznih i odbojnih korisnika koji ne znaju da komuniciraju, pa misle da ste i vi na takvom nivou, odnosno “ne-nivou”. Svaki dan samo iste priče, koje sjedim i slušam osam sati, jer to je izgleda taj studentski posao, sa studentskom smjenom. Svaki razgovor započinje i završava isto, a i onaj dio kada vam sve po spisku isto je poprilično sličan kod svakog korisnika. I tako svaki prokleti dan. U početku je sve to zanimljivo, drugačije, dinamično. A onda shvatite da je to obični teror. Najveći sa…

Psihometrija i masturbacija

Hobi, posao, ili nešto treće, ko će znati, svi imamo neke svoje momente kada želimo da budemo sami sa sobom i radimo nešto što volimo. Nekad se o tome ćuti, a nekad priča na sav glas. Kod mene to varira, zavisi od raspoloženja, ali uvijek je ista stvar u pitanju. I ne, nije ništa čudno, već je to samo obično pisanje. Ništa posebno, zar ne? Nekima jeste, neki podržavaju, dok drugi prevrnu očima i kažu “ma sve je to lijepo, ali…”. Izgleda da u svemu u životu mora postojati neko “ali”. Ne znam ni sama više čemu služi, da li je to ljubomora, neshvaćenost ili strah od toga da i oni pokažu neke svoje tajne. Mnogima je to smiješno, koji će im k***c to da neko napiše nešto, a oni kao pročitaju. Sve su to budalaštine. Ali to je moja realnost, moja svakodnevica da se srećem s takvim ljudima, ali i onima koji razumiju. Ne moraju raditi isto, ali shvataju kako je. I to lijepo, podrška uvijek dobro dođe, kao i razumjevanje.
Inspiracija i milioni (minusa)
Često se priča o inspiraciji. U svakom segme…

Iz prve ruke / Fresh Wave Festival 2018

Kako izgleda odlazak na festival kada sve krene po zlu? I zašto uvijek kreće po zlu kada nam to najmanje treba? Neka čudna sudba. Ali to se desilo i nama, međutim na kraju kada se svi utisci saberu, prošlo je i bolje nego što smo očekivale.
Fresh Wave je jedan od najvećih festivala u Banjoj Luci, pa ni mi nismo mogle propustiti takav događaj. Poznat po trodnevnim žurkama koje se pamte, pa će se tako i ovogodišnje pamtiti još dugo. Ali kao što sam već rekla neke stvari krenu po zlu. Pa onda nakon cjelodnevnog povraćanja i spremanja svih prisutnih da me vode u hitnu, ja sam na kraju završila na tvrđavi Kastel. Kad se zaboravi na sve boljke, one same nekako ispare i nestanu. Tako sam se izvukla i ovaj put. Dok su se svi spremali za hitnu, ja sam tražila šta ću obući prvo veče festivala, i naravno da su svi mislili da nisam normalna. I ja sam to sama pomislila nekoliko puta. Ipak na kraju je sve završilo dobro. Uz moćan zvuk liječi se sve, i duša i tijelo. Pa zašto onda ne odabrati taj nač…