Druga strana

Nije sve onako kako vide oni koji nam stvarnost prikazuju. Postoji i druga strana. Ne manje važna, ne drugačija. Zar je sve crno i bijelo? Zar i jedna strana mora biti tačna. Ovo pišem u ime svih momaka koje poznajem, a koji su mnogo bolji i imaju više strasti i želje za nečim nego mnogi drugi. Ovo pišem u ime svih običnih ljudi, koji izgledaju kao svako drugi na ulici, ali ako se čuje ta riječ odmah ih prate osuđivački pogledi, jer eto to nije prirodno i normalno. To nije pametno. To je glupost. Navikla sam odavno da sve što se malo razlikuje, nema razumijevanja ni za šta što nije po nekom protokolu. Ja to ne volim. Možda zato što ni sama nisam po tom protokolu. Nikad nisam osuđivala ljude nikad na osnovu toga čime se bave, zanimaju. Ljudi treba da imaju nešto svoje čemu će se posvetiti. Ljubomora ili šta već dovodi do toga da oni koji nemaju ništa, pljuju po ljudima koji će posvetiti bukvalno svoj čitav život, pa makar i žrtvovati ih za nešto što vole.


Ne biste ih ni primjetili na ulici, jer su sasvim normalni

Želim da opravdam momke koji nisu huligani, koji nisu loši, a najmanje zli. Želim da opravdam momke koji su veoma dobri, humani, koji se brinu za svoje porodice, za svoje djevojke i drugarice, koji ih čuvaju, paze, koji se brinu za ljude iz svoje okoline, koji brane svoje drugove koji su možda slabiji i nemaju mogućnost da se brane kao oni. Da oni su takvi. Oni su normalni. Oni su sasvim obični, i hodaju ulicama, nose cigaru u ruci, i idu na posao. Na razne poslove, normalne, kao što svako drugi radi. Normalni ljudi, obični. Čak i bolji. Ali šta zna neka ortodoksna seljačina, koja obuče neku preusku košulju i ide u neki glupi dosadni klub i ne radi apsolutno ništa? Šta zna neko ko nikada nije stao ispred djevojke i odbranio je, jer gdje bi on isprljao svoje odijelo ili košulju? Šta oni znaju? Zar stvarno mislite da znaju nešto? E zabluda je loša stvar. Zabluda uništava sve što činimo, i predstavlja nam stvari onakvima kakva nisu.
Nije svaka osoba huligan i nasilnik ako s vremena na vrijeme ode na utakmicu. Nije svaka osoba loša, pa i ako se nekad potuče. Pa to i jeste muška stvar. Nije ovo sad neki stereotip, već istina. Iskreno više poštujem muško koje se može potući s nekim sebi ravnim, pa čak i jačim, nego one fine dobrice koji se nikad nisu potukli jer su fina djeca, a onda će od sve te finoće doći kući i istući ženu koja je slabija od njega. To su ta fina gospoda, a ono prvo su huligani, i nasilnici koji samo prave probleme? Je li to ono u šta vjerujete samo zato što vam mediji tako pokažu. I to je još jedna od gadnih stvari, mediji, prokleti mediji. Prikazuju ono što njima odgovara, i onako kako njima odgovara da prikažu nekoga. Naravno isti ti mediji prikazuju i svaku budalu koja hoće malo pažnje, i takva osoba i dobije taj svoj komad tla ispod jakog reflektora. Oni se prikazuju, oni su nam uzori. A mogu nam biti samo uzori u još većem propadanju za društvo, a i za samog pojedinca.


Previše predrasuda, a premalo onog što se stvarno dešava

Ja ne podržavam nasilje. Nisam za to da svaka utakmica završi tučama i raznim skandalima navijača, jer eto njima je tako došlo. Ne poričem da tu ima nekih budala koji su došli tu jer im se samo tuče i ništa drugo ih ne zanima. Ne poričem da tu ima pojedinaca koji su stvarno obični nasilnici i čista slika i prilika onoga što nam se predstavlja. Ima. ima takvih, i to mnogo, ali i nekoj velikoj grupi, to je samo manjina. A šta je za ostalima? Zar će uvijek neku zajednicu, neku grupu, nekoga pametnog, predstavljati onaj manji dio, onaj lošiji dio, onaj propali dio koji nema nikakve sličnosti sa ostalima, ali oni su predstavnici u javnosti. Nije ni čudo što uglavnom imamo pogrešno viđenje o mnogim stvarima, a to je jedna od njih. Zašto neko ko je pravi i pozitivni primjer neke grupe? Zašto? Eh mnogo je tih zašto svuda oko nas, ali niko ne odgovara.


Uvijek postoji druga strana, ali mi ne želimo da je vidimo

Ako ništa barem na njihovim transparentima možete vidjeti neke zanimljive poglede na socijalne probleme. Makar humoristične. A humorom ne mogu da se bave ljudi nisu ne malo, već izuzetno inteligentni. Naravno, govorim o malo kvalitetnijem humoru, ne onom jeftinom što nam svaki dan prosipaju. Niste primjetili da isti ti vaši “huligani” mnogo bolje vide situaciju u našem svijetu, mogli bismo mnogo toga od njih naučiti, ali gdje bismo mi. Najpametniji, najbolji, a nigdje ni grama mozga. Ti isti ljudi znaju mnogo više o životu od nas, o kolegijalnosti, o mnogim svakodnevnim stvarima bez kojih ne možemo da živimo, a ophodimo se prema njima kao da su potpuno nebitne.

Zar niste vidjeli njihovu složnost, njihovu usaglašenost, njihovo druženje. Ko se od nas zna družiti danas kako treba. Rijetko ko, jer druženje se uglavnom svodi na to da se samo gleda kako će jedni druge iskoristiti. Nigdje iskrenosti i srčanosti. A onda vidite neke tamo bezvezne vama nebitne ljude, koji su vama prikazani kao loši, kao ovakvi, kao onakvi, kao neko ko nije vrijedan vaše pažnje, a imaju strast, srčani su, bore se za mnoge stvari, prije svega za svoj opstanak, za ljude oko sebe, bore se za neke svoje ideale, bore se za nešto što vole i uradiće sve što treba da budu dio toga. Vi ste zapali u taj svoj pasivni svijet, u kojem se ni sa čim pametnim ne bavite, već samo komentarišete tuđe živote i osuđujete. Oni i kad osuđuju, osuđuju s veoma dobrim razlogom. Ali se ne bave tuđim životima, ne bave se ni svojim, već ga žive. Zamislite, ima i takvih. Mi smo odavno to zaboravili. Mi život doživljavamo kao stvar, još jednu u nizu, pa je imamo, tu je. Ali to nije baš tako. To je nešto što se njeguje na razne načine. Kroz prijateljstvo, kroz nešto što nas ispunjava, šta god to bilo. Ovo vam niko neće reći, niko od njih. Ali zato ja govorim u njihovo ime, kao ćerka, drugarica i djevojka.


Коментари